Најбројнија група становника Србије 1900. била су деца до пет година, а 2002. године грађани у доби између 45 и 49 година 

Покривеност увоза извозом у Србији

Историја модерне српске државе почиње Првим српским устанком 1804, а први општи попис становништва Србије датира из 1834. године, када је на подручју београдског пашалука и нахија припојених годину дана раније било укупно 668.592 становника. Поређења ради, на последњем попису, 2002. на истом простору, на којем је први попис спроведен пре 168 година, регистровано је нешто више од четири милиона становника (4,04 милиона). На једном од следећих пописа, 1874, регистровано је и колико чељади има у сваком домаћинству (кући): у просеку по шест особа, док је садашњи просек 2,86.

Попис из 1859. региструје осам одсто, а из 1874. десет одсто градског становништва (сада 56 одсто). Исто тако, 1866. Србија је имала само четири процента писмених, од тога у селима 1,7. Далеке 1900. најбројнија групација становника била је у старосној доби до пет година, 1921. то су нешто старија деца, од 10-14 година, док је према попису из 2002. у Србији највише особа у старосној доби од 45 до 49 година! У вези с тим, помињемо податак да је 1921. просечна старост становништва Србије била око 28 година, а сада је изнад четрдесет!

Републички завод за статистику недавно је објавио књигу „Два века развоја Србије – статистички преглед” у којој су наведени и подаци о изборима. Први статистички обрађени потичу из 1903. Тада су право да бирају имали пунолетни мушкарци (навршена 21 година), али само они који су плаћали одређени годишњи износ пореза. Бирачко тело је зато обухватало тек око четвртине укупног становништва. За посланика је могао да буде изабран мушкарац не млађи од 30 година живота који је знао да чита и пише. После Првог светског рата укинут је имовински цензус, али је изборно право постало опште – и за жене и мушкарце (са навршених 18 година) – тек после Другог светског рата!

Бележимо и податак да је 1866. године, на тадашњем простору Србије било укупно 1,21 милион радно активног становништва, али је од тога њих око милион и сто хиљада радило у пољопривреди. У индустрији и занатству било је шездесет хиљада, у трговини деветнаест хиљада, у јавним службама 14.000.


Индекси реалних зарада запослених

Према попису из 2002., од 2,6 милиона радно активних становника у централној Србији и Војводини, у пољопривреди их је радило 582.000, али је зато трговина доживела апсолутни рекорд са 391.000 (индустрија 712.000). Занимљиво је да Србија у последње време бележи велики пад броја привредно активних становника: у централној Србији и Војводини 1981. било их је укупно око три и по милиона, а на последњем попису 2002. године 2,64 милиона! Ова промена се доводи у везу с процесима транзиције (смањење број запослених), али и с великим смањењем броја оних који раде у пољопривреди (са 1,4 милиона 1981. на 582.000 у 2002 години). Због затварања многих фабрика и проглашења запослених за прекобројне, занимљиви ће бити подаци о кретањима радно активних на попису 2011. године


Статистички преглед бележи и износе зарада и надница. Статистичар професор др Миодраг Николић, један од иницијатора објављивања двовековног статистичког прегледа, каже да су износи зарада од пре век и по остали забележени захваљујући судској евиденцији. Регистровано је тако да су 1863. године надничари радили за 1,08 динара, копачи за 1,09, косачи за 1,54, а зидари за 1,77. Двадесет година касније надница је свима била већа за динар, динар и по. Од 1920. године статистика бележи и индексе реалних надница који показују да су већ 1930. оне порасле, у односу на 1920, два и по пута и на том нивоу се углавном задржавају у периоду између два светска рата. У другој половини прошлог века индекс реалних зарада такође брзо бележи раст: година 1953. регистрована је са индексом 100, десет година касније тај индекс је 169, а 1979. године – 352 и тада је постигнут апсолутни рекорд. Међутим, после поменуте године реална зарада се смањује, тако да „чувене” хиперинфлационе 1993. бележи 47, што значи да смо те године имали двоструко нижи стандард од оног 1953! Током целе прошле деценије тај индекс је заправо био на нивоу онога из педесетих година прошлог века, да би тек 2007. достигао троструку вредност бројке из 1953. године. Преглед бројки открива и велики застој свих изградњи током прошле деценије.

Једна од специфичности овог двовековног статистичког прегледа јесте повремена неупоредивост података, јер је Србија током двовековног развоја често мењала територију која је била обухватана пописима становништва и имовине. Тако су за период од 1815. до 1914. наведене четири различите карте Србије (ослобађање територија од Турака). Године 1918. реч је о петој промени граница (присаједињење Војводине), 1919. о шестој (југоисток Србије и западни део Космета). Године 1929. територија садашње Србије обухватала је пет бановина, тако да подаци опет нису били упоредиви. Најзад, на пописима 1991. и 2002. недостају подаци о Косову и Метохији, тако да је данашњу Србију статистички опет тешко поредити с неким ранијим временима.